Tata, čuješ li me? | Kada se polako ušulja tuga

Nikada ne znam da su došli ti dani dok ne upadnem toliko duboko da više nemam zraka i više ništa ne vidim.

Svako jutro sve mi se teže dignuti iz kreveta, a znam da sam se naspavala. Hrana mi prestaje imati okus, a izlazak iz stana čini se kao preveliki napor. Ovakvi dani ušuljaju se lagano, baš kao na prstima. Znam da nešto nije u redu, ali puštam se i padam. Padam.

Tata, čuješ li ti mene kada ti ja govorim?
Baš sam nekako tužna zadnjih par dana. Da znaš da mi pred očima prolaze tvoje face s kojima si nas nasmijavao. Vidim tvoje velike bijele zube, oči kao moje, ćelavu glavu i jake ruke. Jesi li to ti koga vidim? Znam da zvučim glupo i da filozofiram, ali ne znam više jesi li to ti nekada koji me gledaš u mojoj glavi ili si samo sjećanje. Znaš da nisam luda i znaš da smo oboje uvijek osjetili neke stvari i ja znam da si ti tu, svaki dan. Znam da si mi poslao onu bubamaru neki dan kada sam te se iznenada sjetila. Prošao si mi od nikuda kroz glavu i ugledala sam bubamaru. Sjetim se uvijek i onog leptira, tata, što je letio u društvu drugoga na tvom sprovod. To je bila Sandra? Znam da ste vas dvoje zajedno. Isti takav leptir je sletio na auto kada sam u jednoj ruci držala Juliju, a drugom sklapala kolica kako bi ih spremila. Ne bi to bilo ništa posebno da taj isti leptir nije nastavio raditi to svaki dan. Što nije da oni žive nešto jako kratko? Daj zamisli da nekome to ispričam, mislio bi da sam pukla. Ne znam tata,… Znaš,… Nekada više ništa ne znam, a učini mi se na trenutak da znam dovoljno. Nemoj se ljutiti što si ne dopuštam zamišljati te kako držiš Juliju u rukama,… Imam osjećaj da će mi srce stati. Nisam znala da srce može toliko boljeti, da barem nikada nisam saznala. Da barem nikada nisi otišao. Bude mi lakše kada zamislim da si sa sekom. Znam da je tebi srce stalo kucati onaj dan kada je otišla, zato si požurio k njoj. Samo,… Nemoj mi skroz otići, budi povremeno uz nas ovdje. Jesi vidio kako sada sama planiram sve, idem na sastanke, vodim blog, volim fotografirati svaki dan, pišem, crtam, učim i uz sve to sam sama sa Julijom po cijele dane. Jesi ikada mislio da ću od jedne onako smotane cure biti mama? Voditi sve ovo? Nisam ni ja mislila,…. I tak’,… Fališ mi,… Baš, baš, baš. Baš.
Ej, tata, čuješ li ti mene kada ti ja sve ovo govorim?

Danas sam shvatila da su došli ti dani. Nekada je bilo lako otkazati obaveze i provesti cijeli dan u zamračenoj sobi, ali sada imam dijete. Julia je ona koja me nasmije baš uvijek. Doduše, danas sam plakala svaki put kada sam se smijala. Radost pomiješana sa tugom. Slatko i gorko.

Sjetim se koliku sam težinu osjećala kada sam tek rodila. Kada se sada okrenem i sagledam sve, mogu sa sigurnošću reći da sam bila u nekoj vrsti depresije koja se stapala s mojom povremenom depresijom. Ako sam se mogla izvući iz toga – mogu i sada. Nikada mi nitko nije mogao pomoći osim mene same. Motivirali su me neki razgovori, knjige, savjeti, citati i ostalo, ali ništa od toga nije zapravo pomagalo. Trebalo mi je dugo vremena, predugo, da shvatim da sve moram sama. Neće me nitko spasiti. Neće nitko doći. Zato kada osjetim da dišem plitko i da više ništa i nitko ne dopire do mene, kažem si: “Ovdje sam, spremna da si pomognem.”.

Zato poručujem svakome tko se osjeća slično: Ti. To. Možeš. <3

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *