Julijini anđeli čuvari

Kao mala sam mislila da imam veliku obitelj. U našem stanu živjeli su mama, tata, baka, deda i nas tri sestre. Kuća je uvijek bila puna i nikada nije bilo tišine. Nakon nekog vremena baka i deda su odselili, a mi smo dobili još jednu sekicu. Koja je to meni sreća bila! Bojala sam je se držati i toliko se dobro sjećam njezinih bucmastih rukica i nogica. Da ne pričam koliko je takva mala ćelava ličila na tatu! Pravi mali šećer.

Kako su godine odmicale polako se moja obitelj smanjivala. Djed nas je napustio prvi i ja nisam znala kako da se točno osjećam povodom toga jer nisam razumjela baš do kraja o čemu se radi ali dobro se sjećam da je to bio prvi put da sam vidjela suzu kod tate. Život je krenuo dalje, a onda naglo stao. Ostala sam bez sestre. Ni ovaj put se nisam ništa bolje snašla jer,… Zašto? Kako? Pa tako je mlada,… Pa tek je krenula sa životom,… Pa tako je mila i dobra bila,… Stisnula sam se u sebe i samo gazila naprijed jer što sam više ispitivala to je sve imalo manje smisla. Više nikada nisam bila ona Ivana u sebi. Život se nastavio i opet stao kada je otišla i baka. Djed i sestra napustili su nas bez upozorenja, a kod bake sam barem znala što slijedi. Vjerujte mi kada kažem da ni ovako nije lako. Svaki ovaj događaj zbilja se činio kao da je auto naglo zakočio, a ja tupo udarila glavom.

Čovjek bi rekao da sam naučila kako se nositi s tim situacijama. No nisam, nikada nisam i bojim se da nikada ni neću. Znala sam faze koje slijede ali i dalje sam morala proći kroz sve to.

Bio je to jedan sunčani dan. Mlađa sestra bila je u svojoj sobi, a ja u svojoj. Mama je radila, a tata nam je skuhao ručak i rekao kako ide do vikendice. Poljubio nas je i otišao. Ustala sam da ručam i malo se začudila kada sam vidjela koliku količinu hrane je napravio. Naravno da je saft bio jako fin. Sve što skuha je jako jako jako fino.
Nisi spreman. Nisi nikada spreman.
Tata se nije javljao. Našli su ga na vikendici. Sjećam se riječi “Ivana,… nije dobro.”. Pa zašto? Kako? Tako je mlad,… Tako je dobar,… Zna li čovjek da će otići? Je li zato toliko hrane skuhao? Da ne ostanemo gladne? Ponovo sam počela vrtiti razna pitanja. Ovaj put sam se teško zaustavljala u mislima koje su išle sve dalje i dublje. Kada je prošlo par dana rekla sam samoj sebi da nemamo više tatu. Ali tko će moju sestru voditi na maturalni ples? Tko će me pokupiti s autom bilo kad i bilo gdje kada nešto nije u redu? Tko će se brinuti za nas? Kako će moja mama bez njega?

Prošlo je 3 godine od onda, a ja sam pospremila sva teška pitanja koja si postavljam u jednu malenu kutijicu duboko u sebi. Sada si govorim kako smo izbalansirani – nas četvero dolje i njih četvero gore. Sada imam i svoju malu obitelj i često se nađem kako strahujem kada se Davor ne javlja ili kada Juliji nešto nije dobro. Ne mogu si pomoći. Obzirom na emocionalne periode koje često prolazim, mislim da sam dovoljno pozitivna osoba. Čini mi se da sam najbolje što mogu biti. Nije me sram reći da toliko često zaplačem jer nekada u nekoj tako blesavoj situaciji meni nešto bude okidač i pokrenu se misli, s njima i sjećanja, a onda i emocije.

Koliko puta samo zamišljam kako bi bilo da smo svi još tu, onako skupa u onom stanu. Mama bi napravila čokoladnu tortu, a tata ispekao meso. Baka bi sjedila na svom mjestu na kauču i gledala što radimo i komentirala. Nas četiri sestre prepričavale bi zgode, ismijavale jedan drugu i umirale od smijeha. Onako,… jedan običan dan.

Sanjam ih često i pričam im o Juliji, a onda se probudim i ne budem tužna jer mislim da to znači da i oni misle na mene. Sigurno sjede negdje svi zajedno i paze na moju malenu Juliju.

 

 

 

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *